Stilski, film kombinuje realističku režiju s elementima intimnog psihološkog prikaza. Kamera često prati likove u uskim, zatamnjenim prostorima — kuhinjama, malim sobama i crkvenim dvorištima — naglašavajući osećaj klaustrofobije koji nameću društvene norme. Kontrast između dnevne svetlosti i senki koristi se simbolički: svetlo otkriva istinu, dok mrak skriva laži i prećutkane razloge. Muzika, diskretna i narativno potporna, akcentuje ključeve emotivnih trenutaka; češće su to minimalističke, folklorne melodije koje ukorenjuju priču u lokalnom kulturnom miljeu.